Manuela (PDF)

MANUELA

JOVO ILUKIĆ

MANUELA

Beograd 2017.

Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Paris 2017.

I
Bilo bi bolje da se danas nisam probudio. Da
uopšte nisam ustao iz kreveta. Da sam samo ležao,
spavao i sanjao ono što inače ne sanjam ili retko kad
sanjam.
Ne znam kako mi se to dogodilo, tek, nađoh se
u svojoj sobi, na svom prostranom krevetu, sa njenom
ogromnom majkom. Ona se lagano svlači, otkriva svoje velike opuštene grudi, skida haljinu i pokazuje mi
svoje predebele butine koje me izluđuju. Sa mene brže
nego inače spade sva odeća i ja potonuh u njen puding
od tela sa više požude i strasti nego sa njenom maloletnom kćerkom. Budući da volim njeno žensko dete,
iznenadih sebe sa kakvom lakoćom se odrekoh ljubavi
prema njoj i uronih u njenu majku. Dok divljački vodim ljubav sa njom uhvati me strah, bez obzira što po
prirodi nisam plašljiva osoba, da bi ona mogla nekome
reći šta se dogodilo među nama. Sat otkucava a da ga
mi i ne čujemo, vreme odlazi u nepovrat, naši polni
organi se usijaše i dovedoše nas do vrhunca. Upravo
kada sam hteo da svršim (a inače u snu nikada nisam
uspeo da izvedem tako nešto), sve što me okružuje poče da se izobličuje i poprima oblike kao objekti na
čuvenoj Dalijevoj nadrealističkoj slici “Košmar mlitavih violončela”. I ja i moja muškost omlitavesmo i
baš kad poželeh da od stida ustanem sa nje, koprena mi
spade sa očiju i osetih kako ležim na krevetu.
Cimnuh se iz sve snage i skočih na noge. Daljinski upravljač skliznu sa jastuka i spade sa kreveta.
To me užasno nervira. Uvek ga ostavim na uzglavlju
5

Jovo Ilukić

kad isključim televizor više razmišljajući o onome što
sam sinoć odgledao u porno filmu nego o njemu. Sagnuvši se da ga dohvatim, na tepihu u mojoj čistoj sobi,
ovog prosečnog novembarskog jutra, ugledah mrava,
onog najmanjeg i najnespretnijeg, čija je glava veća od
zadnjice i koji se jedva kreće, kako nosi nekakvu
mrvicu. Nasmejah se i zapitah se otkud on tu. Ili još
bolje, kuda se uputio sa mrvicom. Zgazih ga bez milosti, ustadoh i izađoh iz sobe.
U predsoblju čujem nekoliko ljudskih glasova.
Mali ljudi iz mog susedstva diskutuju o današnjem
oblačnom vremenu i ostalim banalnim stvarima i idu
mi na živce. Prislonih zadnjicu na ulazna vrata i prdnuh
toliko jako da bi bilo ko pomislio kako je neko bacio
petardu u hodnik. Pogledah kroz špijunku na njihova
užasnuta lica i prsnuh od smeha.
Odlazim u kupatilo da ispraznim mokraćnu kesu. Dok se ljuljam iznad klozetske šolje pomislih na
ono što sam noćas sanjao. Kako je moguće da sam pristao na seks sa nekim ko ima više od šesnaest godina?
Da li sam prevario svoju petnaestogodišnju devojčicu?
I da li bih to stvarno uradio? Pomislio sam na svoju babu, hrišćanku, fanatičnu luteranku, kako bi mi ona da je
živa rekla da je to što ja činim sa maloletnicama greh u
božjim očima, premda nije imala pojma o tome šta je
zapravo greh; a sumnjam da je i o bogu znala bilo šta,
tim pre što je verovala u boga oca, dakle muškarca.
Moralan čovek ili ne, čitao sam nemačke filozofe Hegela i Kanta, ali nemam nikakvu moralnu dilemu kada
je ljubav u pitanju: mogao bih u svakom trenutku, kad
god njoj zatreba, bez ikakve griže savesti ili lažnog
morala, da stavim svoj dvadesetdevetogodišnji penis u
6

Manuela

njenu petnaestogodišnju vaginu. Da li ću je i večeras
videti?
Istuširao sam se na brzinu, sprao sav sasušeni
znoj sa svog životinjskog tela, oprao zube, kosu namazao uljem, obukao se i izašao iz stana. Nije mi kao
ženama, ili bar većini žena, bilo potrebno da se šminkam da bih ličio na nešto. Bio sam posve zadovoljan
svojim izgledom. Iako na domaku tridesete godine,
izgledao sam kao srednjoškolac. Možda zbog mog fizičkog izgleda devojčice i nasrću na mene češće nego
na svoje vršnjake.
Seo sam na bicikl i besan kao ris uputio se prema Birou za zapošljavanje, da podignem nadoknadu za
privremeno nezaposlena lica. Znao sam da ću i pre ulaska unutra naići na gužvu. Doseljenici sa Balkana, iz
Turske i iz ostalih zaostalih delova Evrope ili Azije zauzeli su nam brojna radna mesta spremni da rade po
daleko nižoj ceni od realne. Pored toga, pisali su peticije lokalnim vlastima da se u kvartovima gde oni imaju većinu, a Turci su većina u centru mog grada, gde i
ja stanujem, zabrani prodaja hamburgera i uopšte proizvoda od svinjskog mesa. Da ne govorim o tome što
sam zbog odvratne balkanske i turske muzike, koja me
je uznemiravala iz lokala u centru grada, slabo spavao
i imao košmare.
Stao sam u red, ali mi se nije stajalo među
njima. Gurnuo sam dva prsta u usta, kad sam bio siguran da to niko ne vidi, i, iako još nisam doručkovao,
povratio više žuči i želudačnih sokova nego ostatke
sinoćne večere. Odglumio sam kako mi nije dobro i
društveni paraziti slični meni su mi pritekli u pomoć.
Odglumio sam nesvesticu jedva se uzdržavši da se ne
7

Jovo Ilukić

nasmejem. Znam da ljudi koji boluju od epilepsije, ili
glume da boluju, često imaju ovakve nesvestice, ali da
nikada pri padu ne slome ruku, nogu ili ne razbiju
glavu, već uvek padaju na krevet, fotelju ili nešto meko. Ja nisam epileptičar, ali sam ga odlično odglumio
srušivši se na obližnju stolicu. Da li sam loš čovek ili
ne, ne znam, tek, siguran sam da bih mogao da tucam
zmiju u kamenu, a onda da napišem pesmu o tome što
sam uradio.
U kancelariju savetodavca ušao sam preko reda.
Žena nešto starija od mene, majka dvoje mlade dece, na
brzinu je popunila obrazac za isplatu, prebacujući mi to
što jedan mladi arhitekta nije aktivniji u traženju posla
i što pristaje da radi samo ono na šta ga Biro natera. Na
kraju, ne verujem da je i ona znala zašto, pruživši mi
dokument, diskretno mi je rekla:
- Znaš, ti nisi moj tip. Ja nikad ne bih sa tobom.
Ona mi je oduvek bila odvratna i odbojna. I
nikad o njoj nisam razmišljao kao o seksualnom partneru, ako ne ni zbog čega drugog a ono stoga što ju je
neki majmun kome je rodila decu vć oplodio, kao što je
ona očigledno razmišljala o meni.
Nisam mogao a da joj ne kažem:
- I da jesam i da nisam tvoj tip ja ti nisam dao
nikakav povod da mi kažeš tako nešto. Jesam li te udario penisom po nosu da bi mi rekla kako nisam tvoj
tip?! Da sam vozač kamiona itekako bih bio tvoj tip!
Njene male svinjske oči orosile su suze i pre nego što sam joj zalupio vrata kancelarije.
Podigao sam novac na obližnjem šalteru, izašao
napolje i seo na bicikl. Odvezao sam se do reke i po
dosta hladnom vremenu vozio po keju. Imao sam blag
8

Manuela

osećaj, ne bez osnova, da sam širio negativnu energiju
na sve prolaznike. Razmišljao sam o tome koliko su
ruski okupatori upropastili deo našeg naroda usadivši
celoj mojoj generaciji u glavu socijalistički mentalitet.
Naši su roditelji radili jedan posao maltene celog života. Bilo je dovoljno samo da se pojave na radnom
mestu, gde bi proveli osam sati, i egzistencija im je bila
zagarantovana. Država je vršila racionalnu raspodelu
bede i svi građani su dobijali tačno onoliko koliko im
je potrebno. A onda je pao Berlinski zid i sve ono u šta
su se komunistički političari zaklinjali raspalo se u
paramparčad. Ušli smo u surovi kapitalizam u kome se
u početku malo ko snašao, gde ljudi nisu bili jednaki,
kako su nas komunisti učili, dok se neki od nas nisu
snašli sve do danas, novembra 2005. godine. Ja se ni
onda nisam slagao sa time da su svi ljudi jednaki. Jednom uspešnom umetniku ili geniju svi ljudi se dive,
dok se nekom degeneriku manje-više svi rugaju.
Oblaci su se u međuvremenu zgusnuli i počeli
da se cede. Kiša postaje sve jača. Ovakvo vreme je idealno da inspiriše suicidne ljude da počine samoubistvo.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da se vratim kući.
Ostarela majka ostavila mi je doručak pre nego
što je otišla na posao. Smazah ga začas i vratih se u
svoju sobu. Sedam za kompjuter, konektujem se na
Internet i posećujem uglavnom Web stranice sa pornografskim sadržajem. Kada mi dosadi ženska golotinja
bez ukusa i mirisa shvatam da je prošlo dva sata iza
podneva. Pozivam devojčicu na mobilni telefon tačno u
minut kad joj počinje mali odmor u školi, da joj čujem
glas i eventualno zakažem sastanak za večeras. Uskoro
prekidamo razgovor, jer ona mora na čas. Relativno
9